Antarktički morski led dostigao treći najniži godišnji maksimum u satelitskoj eri

Maksimum od 17,59 miliona kvadratnih kilometara

Prema podacima koje je objavila NASA Earth Observatory, antarktički morski led u godišnjem maksimumu 2026. pokrivao je procenjenih 17,59 miliona kvadratnih kilometara. To je treći najniži maksimum u satelitskom nizu, pa rezultat predstavlja važan pokazatelj stanja zaleđenog okeana oko kontinenta, ali ne i konačan odgovor o svim dugoročnim promenama.

Na NASA vizualizaciji, bele oblasti označavaju najveću koncentraciju leda, dok tamnoplave površine predstavljaju otvorenu vodu. U prikaz obima ulaze oblasti u kojima je koncentracija leda najmanje 15 odsto, što je prag koji naučnici uobičajeno koriste kada računaju morski led.

Zašto se Antarktik razlikuje od Arktika

Antarktik je kontinent okružen okeanom, za razliku od Arktika, koji je okeanski basen okružen kopnom. Zbog takve geografije morski led na jugu ima više prostora da se širi tokom zime, ali se istovremeno pruža ka toplijim geografskim širinama, gde se tokom leta više topi.

Antarktički morski led obično dostiže maksimum u septembru, pri kraju zime na južnoj hemisferi, a minimum u februaru. Sateliti su od 2012. do 2014. beležili nove zimske rekorde, dok su značajniji padovi počeli 2016. godine. Rekordno nizak minimum i rekordno nizak maksimum zabeleženi su 2023.

Posle toga bilo je godina sa manjim oporavkom, ali je ukupna pokrivenost morskim ledom uglavnom ostala ispod normale. NASA naglašava da će naučnici nastaviti godišnja posmatranja kako bi utvrdili da li je pad deo dugoročne promene ili statističko kolebanje; upravo zato pojedinačni maksimum ne treba tumačiti izvan dužeg niza merenja.

Kako sateliti mere led i kroz oblake

Za praćenje obima leda koriste se pasivni mikrotalasni senzori. Morski led emituje više mikrotalasne energije od otvorene vode, pa se dve površine razlikuju na satelitskim snimcima. Mikrotalasi prolaze kroz oblake, što omogućava redovna posmatranja nezavisno od vremenskih prilika nad Južnim okeanom.

Satelitski niz počeo je krajem 1978. podacima NASA satelita Nimbus-7. Potom su od 1987. korišćeni sateliti američkog programa DMSP, a između 2002. i 2011. i NASA satelit Aqua. Naučnici su 2025. počeli da koriste i posmatranja japanskog satelita GCOM-W, čime se kontinuitet merenja nastavlja novom generacijom instrumenata.